Osoba koja je inspirisala mnoge, a ko je inspirisao nju?

Sa devetnaest meseci je preležala težak encefalitis i tada potpuno oslepela i ogluvela. Dok su druga deca učila da govore, ona je živela u sopstvenoj tišini i tami, gluvonemoslepa. Helen Keler je jednom izjavila da osobe koje su gluvonemoslepe su najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih. U tako mračnoj situaciji, reklo bi se da su podvizi gotovo nemogući. Pa kako je neko ko je bio u početku s pravom sumoran zbog svega navedenog uspeo da vodi vrlo zanimljiv i ispunjen život: uživala je i bila je uspešna u jahanju, plivanju, jedrenju i biciklizmu, napisala je nekoliko knjiga, čitala je na četiri jezika, a imala je prilike i da se upozna sa velikim ljudima kao što su Mark Tven i Aleksandar Grejem Bel. Odgovor bi mogao da bude En Salivan (njih dve na slici). En Salivan je večna inspiracija za sve učitelje i nastavnike koji pomažu svojim učenicima da razviju svoj potencijal.

Sa sedam godina Helen je dobila kućnu učiteljicu, Eni Mensfild Saliven.

En je prvo naučila Helen da koristi ručnu azbuku. To je jezik znakova u kojem svakom slovu odgovara jedan znak „otkucan" u ruku gluve i slepe osobe. Na taj način se mogu spelovati cele reči i izraziti kompletne misli. Zatim je Helen ovladala veštinom „očitavanja" govora drugih, stavljanjem srednjeg prsta na usne, a palca na grlo govornika. Ubrzo je koristila i Brajevu azbuku, a zahvaljujući upornosti i predanosti svoje učiteljice, ovladala je govorom ‒ što je predstavljalo pravo čudo za nekoga ko je lišen sluha. En Salivan je shvatila da je devojčici potrebno mnogo više obrazovnih podsticaja od onih koje joj može priuštiti u kućnim uslovima. Odlaze zajedno najpre u Institut za slepe Perkins, zatim u školu za gluve u Njujorku, žensku gimnaziju u Kembridžu i na kraju u Koledž Redklif, gde Helen stiče visoko obrazovanje.

Na tom putu, En Salivan je svoju učenicu verno pratila u ulozi interpretatora, „prevodila u ruku" ono što su učitelji govorili, prevodila beleške na Brajevu azbuku, uprkos svom lošem vidu ‒ čitala iz udžbenika i knjiga... Helen Keler je postigla veoma visok nivo obrazovanja, diplomirala je, doktorirala, bavila se književnim i humanitarnim radom. Na tom putu, sve vreme uz nju je bila njena učiteljica.

Dve žene su postale nerazdvojne i veoma zavisne jedna od druge. One su zajedno živele i putovale. Privatni život En Salivan u potpunosti je bio podređen Kelerovoj, u toj meri da je jedva pristala da se uda, i to pod uslovom da ne napušta Helen. Kada je govorila o svojoj učiteljici, Helen Keler je istakla da je suština svega što ju je En Salivan naučila ‒ bila ljubav. Zahvaljujući toj ljubavi, njen život je bio ispunjen.

Tako se lanac dobrih dela nastavio.

Helen je uticala i pomogla i ljudima u Jugoslaviji.

Ona je uložila dosta napora kako bi pomagala hendikepiranim osobama i otvorila je mnoge fondacije. Putovala je po svetu i između ostalog 1931. godine posetila je Jugoslaviju kao gost Doma slepih u Zemunu. Tada ju je upoznao i prvi jugoslovenski pedagog Veljko Ramadanović. Koji je o tom susretu napisao knjigu „Helen Keler moj susret i razgovor sa njom".