Bora Todorović

Za vreme okupacije Beograda, iako je imao svega jedanaest godina, slavni glumac je morao da krade kako bi prehranio porodicu.
Brat i sestra Bora Todorović i Mira Stupica za vreme okupacije živeli su u Beogradu.

Češće gladni nego siti, snalazili su se na razne načine kako bi preživeli. Ubrzana škola odrastanja ostavila je vidljive posledice na licima i dušama naših glumačkih legendi.

“Mamu su otpustili. Kuća je bila uništena od bombardovanja, kroz rupe ulazili su hladnoća i sneg”, priseća se Mira Stupica u svojim memoarima “Šaka soli”.
“Nema hrane, nema drva. Uveče kad ležemo, mi se oblačimo: kapute, šalove, čarape, pa čak i rukavice. A nas troje se u našoj muci čak i zasmejavamo. Bora traži da onako u mraku igramo slovo na slovo, i to samo o hrani. Naše žlezde bi proradile i dugo nas je u noć mučila glad. Bori je bila jedanaesta, a meni sedamnaesta kad je on odlučio da bude glava porodice. Sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu Beograd da bude nosač i da nas svojim radom hrani.
Profesionalci su ga, bez ikakve sentimentalnosti, onako malog pretukli i odveli u kvart. Tamo ga je slučajno našao naš komšija Mile, tramvajdžija, i dovukao, onako umazanog i išamaranog. Bora je postao inventivan. Krao je ugalj sa stanice, kao i gume iz nekog nemačkog magacina, pa pravio đonove i prodavao. Krao je gde je i šta je stigao i ne jednom imao glavu u torbi. Jednom su ga uhvatili Nemci s društvom u krađi konjskih sedala iz magacina na Tašmajdanu. Poređali su ih uza zid, repetirali šmajsere i na komandu “Pali” svakog nogom šutnuli po guzici.”
Bora Todorović je tokom celog rata bežao od metka. Zahvaljujući mangupluku i inteligenciji uspeo je da preživi i da tako mali nahrani majku i sestru.

 

Komentari
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Bojan Uzelac