Danas ću biti tužan

Nisam znao šta da radim sa sobom. Život me je iznova ošamario kako samo on ume. Seo sam na klupicu i nastavio zamišljeno da gledam u Dunav. Umrla je. Pa šta? Život ide dalje. Sve dok i ja ne umrem. A kad umrem, opet će ići dalje samo bez mene. To je normalno. To je prirodno. Ili barem mi tako kažu. Zapalio sam cigaretu a bledi izgubljeni izraz lica koji sam nekako stidjljivo nosio na svojoj faci se nije promenio. Ni o čemu konkretno nisam razmišljao, a nekako se u isto vreme ceo univerzum našao u mom mozgu. Osećao sam se prazno. Jednostavno prazno. To je bilo to. Kao da se deo mog života završio. Kao da je deo mene umro sa njom. Da li ću se ikada više nasmejati? Onako istinski nasmejati od srca. Da me obrazi zabole, da ne mogu ni na silu da obuzdam taj osmeh, da mi suze krenu od smejanja, da me stomak zaboli, da sve na ovom svetu ima smisla. Pa barem tih nekoliko sekundi.
Šta da radim. Nije toliko strašno. Bila mi je najbolji drug. Više je nema, jebiga. Hteo sam da se skinem go i da uletim u reku. Sunce je sijalo na 25. tom maju, Kao i uvek pogled je bio utopičan. Hteo sam da se zaletim i da zaronim i da nikada ne izronim. Ali nisam hteo da umrem. Nisam hteo da se ubijem. Hteo sam samo da odem u neki drugi svet. Sa manje muka i manje briga. Hteo sam da zaplivam kao riba. Hteo sam da istrčim livadom kao pas. Hteo sam da poletim kao orao, ili da krenem da skakućem kao žaba. Samo nisam hteo više da budem žrtva glupog ljudskog mozga. Sjebanog, nepotrebno kompleksnog ljudskog mozga. Ne znam zašto se jednostavno nisam skinuo i zaplivao. Čak i tako sjeban nisam želeo da me ljudi gledaju kao da sam poludeo. Ali u stvari oni su ti koji su ludi. Šetaju ovuda svaki dan a nikada se nisu setili da zaplivaju, zarone i polete. A nisam ni ja. Sve do danas. Uzimaš sunce zdravo za gotovo. Uzimaš ovu reku zdravo za gotovo. Uzimaš nju zdravo za gotovo, a uzima i ona tebe. A najgore od svega uzimaš i jedan jedini život koji ćeš ikada dobiti zdravo za gotovo. Onda se nešto desi i odjednom shvatiš da je smisao života svuda oko tebe. Ali to shvatiš samo na pet minuta. Onda se vratiš u realnost, a to zapravo nije realnost već kavez. Da, samovoljno se vratiš u kavez. Zato što si glup.
Baš bih voleo da sutra kad se probudim deset minuta pre fakulteta, kad budem trčao dok gutam sendvič u dva zalogaja, dok eksiram kafu, dok me za malo kola udaraju, baš bih voleo da mi neko priđe i opali šamarčinu. Da mi kaže da usporim. Da mi kaže da živim u trenutku. Da osetim ukus svoje hrane. Da osetim ukus svog vina. Da za promenu osetim sve dobro u ovom predivno odvratnom svetu.
Ugasio sam cigaretu. Pogled nije mogao da mi skrene sa reke i tih malih kratkih harmoničnih talasa. Imam 19 godina. Previše je rano da nosim ovu tugu sa sobom. Previše je rano da već imam prazninu u sebi. Nije fer. Ali upravo sam skapirao da život stvarno nije fer. I da ga baš boli uvo za tebe. Jebiga. Nije idealan ali nekako nije ni loš. Možda baš u tom bolu leži čar. Ko zna. Svakako ne biraš karte koju su ti dodeljene ali biraš kako ćeš da ih iskoristiš. Sa jednim parom dvojki možeš da odneseš celokupni ulog. A sa full house-om možeš da ga ispušiš. Ali kako god okreneš moraš da igraš igru na pravilan način.
Danas ću da budem tužan. A i sutra ću. Iz dana u dan će sve manje boleti. Valjda. Nadam se. Gde sad da idem? Sve mi je izgubilo smisao. Da odem u kafanu i popijem rakiju? Zašto bih to radio? Samo bih se rasplakao. Da odgledam neki film? Koga boli uvo za film, samo bih se rasplakao. Da odem kući? Samo bih se rasplakao. Ustao sam i krenuo da hodam ka Brankovom mostu. Trepnuo sam i odjednom sam se našao kod Ade. Kako je lep i sunčan dan bio, ali kao da sunce više nije sijalo na isti način. Kao da pivo neće imati isti ukus. Kao da mi je za sve bilo svejedno. Kao da su sve boje na ovom svetu bile za nijansu mračnije.
Iznajmio sam bickl na parkingu i krenuo sam da okrećem pedale. Isto kao što sam to radio kad sam bio klinac. Ubedljivo najbolji, najbezbrižniji period mog života. Bio sam tako neiskvaren, tako zelen. Nisam bio svestan smrti, bolesti, posla, države, politike, siromaštva, prevare, droge, kurva, kriminala, korupcije, i tuge. Tada je sve je bilo lepo, skoro pa savršeno. Samo sam se smejao. Ništa nisam znao, a ništa me nije ni zanimalo. Šutirao sam loptu po livadi i trčao sam naokolo kao pas. Oni su barem znali šta je život. U to sam bio ubeđen. I šta je sloboda. Jedino si kao klinac istinski slobodan. Slobodan u umu, slobodan u glavi. Ništa nije nemoguće. Za sve imaš vremena, a prilike su svuda oko tebe. Ali onda odrastaš i sve polako krene da te sustiže. Život ti prvo dodeli jedan neočekivani šamar niotkud. Pa onda jedan direkt u glavu. Pa onda sam padneš. Onda te opet obori i krene da te šutira na podu. Nekako se podigneš i streseš prašinu sa sebe. Pa onda kreneš da bežiš i oklizneš se. Opet si pao, opet si na podu. Pa opet ustaneš, ali ovog puta samo isčekuješ sledeći udarac. Ovog puta si spreman za njega, pa po neki i izbegneš, ali i ovi koje ne uspeš da izbegneš nekako manje bole. Ojačao si. Ali sve ima svoju cenu pa tako i ovo. Više ne nosiš tu detinjastu sreću sa sobom. I plašiš se da je više nikad nećeš osetiti. I nećeš zato što nisi više dete. Koliko god ti to želeo da budeš.

Matija Pavićević

Komentari
  • 95
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac