Impresivan Foknerov govor koji je upamćen kao najbolji

Kada je Vilijam Fokner 1950. godine držao govor povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost, publika ga nije razumela zbog njegovog izrazito južnjačkog naglaska. Kada se njegov govor sutradan pojavio u novinama, okarakterisan je kao jedan od najboljih govora svih vremena prilikom dobijanja nagrade.

Osećam da ova nagrada nije data lično meni kao čoveku, nego mome umetničkom delu — životnom delu stvaranom u agoniji i znoju ljudskog duha, ne radi slave a ponajmanje radi dobitka, nego da bi se iz ljudskog duha stvorilo nešto što pre nije postojalo. To je dakle nagrada data meni samo na čuvanje. Neće biti teško naći namenu tome novcu, od kojega je jedan deo primeren svrsi i značenju njegovog izvora. Ali ja bih želeo, u skladu s namenom osnivača i s njegovim odobrenjem, upotrebiti ovaj važan trenutak kao vrhunac s kojega me mogu čuti mladi ljudi i mlade žene što su se već posvetili istoj teskobi i naporu stvaranja i među kojima se već nalazi onaj ko će jednoga dana stajati ovde gde ja sada stojim.

Naša današnja tragedija sadržana je u sveopštem i sveobuhvatnom fizičkom strahu koji je tako dugo podnošen da nam je postao čak podnošljiv. Ne postoje više problemi duha. Postoji samo jedno pitanje: “Kada ću odleteti u vazduh?” Zbog te zaokupljenosti, današnji mladi pisac ili spisateljica zaboravili su probleme ljudskog srca koje se nalazi u sukobu samo sa sobom, a jedino to može proizvesti čestito stvaralačko delo, jer je to jedino dostojno da se o njemu piše, dostojno stvaralačke muke i znoja.

Današnji mladi pisac mora ponovno naučiti te probleme. Mora sam sebe učiti da je strah najkukavičkiji od svega na svetu. I, učeći se to, mora strah odagnati zauvek, ne sme ostaviti nimalo prostora u svojoj umetničkoj radionici bilo čemu drugome osim drevnim istinitostima i istinama srca, onim praiskonskim istinama, bez kojih je bilo koje stvaralačko delo kratkotrajno i na propast osuđeno — a to su: ljubav i čast i samilost i ponos i saučešće i požrtvovnost. Dok to ne nauči, kletva će tištiti njegove napore. Neće pisati o ljubavi, nego o pohoti, o porazima u kojima niko ništa vredno ne gubi, o pobedama bez nade i, što je najgore, bez samilosti i bez saučešća. Njegove tuge neće tugovati nad sveopštim kosturima, neće ostaviti nikakvih ožiljaka. Njegovo pero neće voditi uzbuđenje srca nego porivi žlezda.

Dok ponovno ne nauči te istinitosti, pisaće tako poput radoznala posmatrača koji stoji u masi i motri kraj čoveka. A ja odbijam da prihvatim kraj čoveka.Suvišno je ustvrditi da je čovek besmrtan zato što će odoleti, što će u času kad zvekne poslednji brecaj usuda i utihne kao jeka od poslednje nevredne litice što lebdi bez plime i oseke u poslednjem rumenilu umiruće večeri, što će se čak i u tome usudnom času čuti još jedan zvuk, zvuk čovekova slabasnog neiscrpnog glasa, koji se stalno glasa. Ja neću da prihvatim takav vidik. Ja verujem da će čovek ne samo odoleti, on će i pobediti. Čovek je besmrtan ne zbog toga što on sam među stvorovima poseduje neiscrpljiv glas, nego zato što poseduje dušu, duh koji je sposoban na saučešće, na izgaranje i na izdržljivost. Pesnikova, piščeva dužnost jeste da piše o tim vrlinama. Njegova je povlastica da pomogne čoveku da izdrži uzdižući mu srčanost, podsećajući ga na hrabrost, na čast, na nadu, na ponos, na samilost, na smilovanje i na požrtvovanost, jer su te vrline bile čast i ponos njegove prošlosti. Pesnikov glas ne sme biti samo izveštaj o čoveku, on može biti jedan od podupirača, jedan od stubova koji će podržavati čoveka da ustraje i da — pobedi.

Komentari
  • 366
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac