Ingmar Bergman ,,Divlje jagode (1957)“ Ili Zašto su Divlje jagode najgorče u samoći

Ingmar Bergman, poznati švedski režiser 20. veka, proslavio se filmovima koji su vredni naše pažnje zbog svoje umetničke izuzetnosti i izdvojenosti u odnosu na današnju preovlađujuću težnju stvaranja filmova radi profita i jeftine, lake zabave. O njima nećemo čuti u reklamama, o njima ne nalazimo bilborde po gradovima, o njima se ne govori kao o ,,blokbasterima”; ipak, oni su tu, prolaze ,,ispod radara” savremenog naraštaja ostajući neotkriveni, skoro na ivici da se survaju u zaborav. Međutim, nećemo jadikovati zbog ovakvog opšteg stanja, niti ćemo se zanositi idejom da po svaku cenu nametnemo promovisanje svetske filmske baštine u medijima, a po najmanje odricati potrebu za postojanjem zabavnih filmova. Krajnje je čudno istaći kako nam ovakva situacija ide pod ruku, odnosno pomaže da se vredni filmovi bolje istaknu i da im se opiše vrednost koja vremenom ne propada.
Tekstovi o umetnosti uopšte započinju izlaganjem opisima stvaraočevog života, a često opisi takve vrste umeju da zamore čitaoca, pa ih tako ih tako isključujemo iz našeg teksta. Naš trud će biti usmeren ka stvaraočevom svetu- njegovom ogledalu datom u zagonetki.

Isak Borg je ugledni profesor koji za sobom ima karijeru uspešnog lekara i kao krunu svoga rada dobija počasni doktorat jednog univerziteta u Švedskoj. Sprema se za put, koji će se pokazati kao put vraćanja u prošlost i put preispitivanja stanja u kome se nalazi. U ovome režiser stvalja pred gledaoca snažan kontrast, uzlazne putanje njegovog požrtvovanog rada, a silazne putanje jedinog ispita koji ljudi polažu- ispita čovečnosti., koji baca u zasenak njegov naučna dostignuća. To je naglašeno u dijalozima sa ljudima oko njega; svi mu napominju da je on egoista, a pritom ga niko ne ocenjuje kao naučnog delatnika, a vremenom se pokazuje njegova bezosećajnost i unutrašnja praznina.
Zanimljivo je koliko je profesor Isaka Borg ujedno dobar glavni lik koliko i glavni negativac. Suprotstavljene strane se bore u njemu; sva dešavanja oko njega služe da aktiviraju njegov unutrašnji svet. Dakle, to je glavna pozornica na kojoj se odvija radnja, a koja nam postaje objašnjiva onog trenutka kada Ingmar Bergman koristi svoj najprepoznatljivije oružije– san, kao nekog glasnika koji dolazi na spoljašnju pozornicu i obaveštva prisutne o dešavanjima izvan njihovog vidokruga (kao u nekoj antičkoj tragediji). Tamo, u toj utvari, stvari se vide jasnije: strah od smrti i prolaznosti je istaknut sa motivima sata, neke puste ulice, mrtvačkog kovčega. Prizor ne ostavlja profesora ravnodušnim, a naslućujemo da je ovo obesmišljavanje i provera svega što sledi.
Mikroplan Isakovog života je dat pripovedanjem o detinjstvu, u kome je nađen uzrok životne tuge i druženjem sa snajkom, mladim ,,stoperima“ suprotstavljenih pogleda na svet, susret sa majkom i opet snovi koji ga porganjaju i opet otkrivaju njegovu krivicu, opet ga teraju na preispitivanje i gle, javlja se proboj na toj tankoj liniji koja razdvaja snove, unutrašnji život čoveka i stvarnost. Dešava se prosvetljenje, profesor preneraženo stoji u snovima i sa sobom vodi istinu o svom životu nazad u život koji ga je napravio takvim kakvim je on i u završnim scenama dolazi do izražaja. Bilo je potrebno da umre da bi se rodio za nešto novo…. Susret sa bolešću ga je slomio, ali i preporodio, prava katarza u skandinavskoj režiji i crno-belom omotu.
Šta ovaj film predstavlja za nas? Gde smo mi posle njega? Verovatno, na istom mestu, gde smo bili ranije. Film nas neće promeniti, ali će nam dati temu za razmišljanje, a vrli uspeh bi bio možda se u nekim situacijama, kada smo prazni i neosetljivi, osetimo kao Isak Borg, razmislimo zbog čega se tako osećamo, preispitamo, ali i setimo prave vrednosti života i ljudi sa kojima provodimo život. Ne bih previše ,,popovao“, dodavao bilo kakve moralne poruke, nije stvar u tome da li mi činimo dobra dela ili ne; film zadire dublje od spoljašnosti i pojavnosti čoveka (Profesor je bio izglancan, napuderisan, u lepom odelu, a činio je dobre stvari – lečio ljude i služio napretku čovečanstva). Film nas baca na to ko jesmo i da zavismo od drugih, koji nam daju smisao, neku vrstu utehe u odnosima sa njima pred licem smrti – opšte tragedije svih nas.

Mihailo Milenković, student

Komentari
  • 109
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac