Izbor za pesmu dana (14)

DAH SJEVERNOG VJETRA

Koliko još puta
treba da se sastaviš
tako slomljena na hiljade komadića
da bi radost konačno stigla
i ostala

Ili si jednostavno
od pogrešnog kova
i zato ne uspjevaš naći put

jednom davno
nijesi ovako zamišljala
buduće dane

i svaki korak prokleto pogrešan

u riječima i tonovima
uspjevaš naći lijek i utočište
nikad te nijesu izdali
i zato im se iznova vraćaš:

radost i spokoj
ozdravljaš

još kad bi i On bio tu
onaj koji donosi
Dah sjevernog vjetra
sa olovom u očima
kome ne umiješ otkriti Uzrok

neodređen i dalek
a opet blizak

kad bi bio tu
da mu pjevaš
pišeš

umalo da zaboraviš
da je to zabluda

varljivi san
koji se ponavlja

maštanje je
opasna igra

Ali ipak to i dalje činiš.

Marija Dragićević
************************
Iskorak

Odavno nisam
U ovom svetu…
Pronašla nisam
Pravo
ni meru.
Odavno više ne žudim
Za dahom
Tvojim ni tuđim.
Ne očekujem
Ne sanjam
Ne dišem.
Ne živim.
Odavno nisam
U ovom svetu.
Iskoračih bosa,gola i sama
U svoj svet.
Svet mora,
Sunca
Ljubavi
Nade
Svetu prava
Na zdrave misli..
Slobode.
Milina.
Apsolutna sreća.
Iskorak.
Važan tren
U svačijem životu.
Svestan treba biti
Želeti i voleti
Sanjati,hteti moći
Napraviti iskorak
Za svoj svet
Za život u tom samo svom
Svetu ljubavi…

Svetlana Živanov Jagodić
************************
Pet zemaljskih ništarija
I
Novembarske kiše odavno liju
u ovom kraju.
Potapaju oči putnika i starosedelaca.
Liju onako krvnički.
A prošao je novembar.
Uskoro će i maj proći.

Ja vrištim nebu.
Odričem se zemlje i žita.
Odričem se tela i očiju.
Odričem se…
Vrištim kišama.
Vrištim Suncu.
Vrištim anđelima.
Odričem se i zemlje i žita…

A usne oblaka se stežu.
Pljuju mi u lice.
Okamenjena klečim,
rukama nebo šamaram.

Na obrazu dah,
na dlanu zvezdasti prah.
Kose raspletene
i kostiju odbeglih.
Vrištim nebu.
II
Razorana koža prostrta po drvlju
i stazama.
Raznose je vuci po jarugama
i rekama
zavijajući sramotne simfonije
uginulim feniksima.

Prekasno za ‘zbogom’.
Kosti nam već odavno plivaju
po svim rekama sveta.
Idalje negde žureći.
Idalje negde trčeći.
Prekasno je za ‘zbogom’.
Prekasno za zagrljaj,
naših tela već odavno nema.
Prekasno je i za priču.
Sve su reči već izrečene.
Nesvarene i teške potonule su
na dno utrobi.
Za muziku više nema vremena.
Naši su se instrumenti raspali.
A kosti su nam pale
sa ove luckaste planete.

U bunilu povraćam
svaku nesvarenu reč.

Grebem ispucalim noktima
sve vetrove ove zemlje.
Sve čaše pred sobom razbijam.
Ali one su odavno već prazne.
III
Pijana svadbena noć na samrti.
Čija li je?
Poluživa žvaće koru odbačenog hleba.
Zverski kida zvezde u ritama.
Njen je deo neba već sažvakan i ispljunut.

U dvorištu četiri konja sunca.
Mlečni put mesto uzdi.
Od meseca sedlo.
A griva od mora izlivena.
IV
Ispucalih usana u šaci,
u mrtvačkoj postelji letnje jare,
kida već iskidane haljine,
žvaće već žvakano meso,
ljubi već ljubljena čela.

U beloj haljini ćuti.
Sva svečana i smrtno tiha.
Ćuti sve neispevane pesme,
skriva pod skute podivljale stihove.
Pritiska ih nožnim prstima.
Razlivaju joj se između noktiju.
Upili ih grobovi crni.

Pa onda peva u krilima bogova.
Pa psuje pred oltarom.
Bezbožnička divljakuša
koju su voleli
i pevali
i proklinjali.
Koju su terali
i grlili,
rođenu u jorgovanskim grozdovima.
V
Hej, pagani!
Vodite me svojim plemenima!
Spalite na svojim lomačama!
Zaboraviti njegovo ime neću.
Revolucionari!
Uperite svoje bajonete ka mom telu!
Njegovu ću pesmu pevati.
Oh, ratnici!
Ne spašavajte me neprijatelja!
Braniti vam zamlju neću…

Anđela Novakov

Komentari
  • 164
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac