Izbor za pesmu dana (2)

MAJAKOVSKI

Iz njegovih metafora odjekuje,
Čak ni bogovi nemaju te moći,
Pa Bibliju pišu iz nemoći,
U jednom stihu sve rekao je

Između njegovih slova razapeta večnost,
Čak ni krv, ni suze, ne mogu da bole,
Kroz gradove i vekove,
Ko iz mastila njegova tečnost

A iz onog što uspe da oćuti,
Diže revoluciju narod okrutni

Pa čemu onda sve religije sveta,
Kad ceo ljudski rod, drži njegova zapeta.

Kosta Kosovac
*********************************************************
Rođendan nemira

Nemiru,
obojio si ponovo ovo sunčano jutro.
Vezao me za sebe legurama
bakra i čelika,
pa me okupao uspomenama.
Valjda ne umem da plovim
a da u tvoje klice
ne spustim sidro,
na trenutak.

Burom si me podsetio,
da postojim.
Da mogu jednostavno
da volim,
da pamtim
da se borim,
pa sasvim jednostavno
da oprostim
da ustanem
i prebolim.

Zato bih te zagrlila danas,
u ime svih tajni,
koje ću poneti sa sobom
jer znam da sam naučila da pustim
sve ono što bih zadržala
zbog ovog sebičnog trenutka,
kada ušetaš u moje odaje.

Hvala ti danas,
jer si nemir,
pa ćeš misliti
kako me ne dotičeš
i kako te nikada nisam tražila
u harmoniji
svog nemogućeg savršenstva.

I neću ti reći,
da te nikada neću pozvati
jer ponosno čuvam
svoj mir.

Neću ti reći
da srešćemo se opet
na šestoj strani sveta,
jer petu si mi okrenuo,
ukrojio u atlas
i oblikovao globus.

One četiri ti ostavljam,
da možeš tako ponosno da odeš,
ka severoistoku realnog.

Ma, sve ti ostavljam.
Naučila sam da putujem kroz vreme.
A ni to nećeš znati.
Na najtežoj strani sveta.

Dejana Radaković
*********************************************************

Nikad ne odrasti,budi to što jesi.
Dete,večito i nemirno koje nevolju izaziva.
Budi to što jesi, po cenu da ostaneš sam.
Jer biti sa nekim, a ne biti to što jesi,
obična je gluma koja nema srećan kraj.
Odrekneš li se svojih snova,
svojih ideala,
izgubićeš ono što te čini jedinstvenim u moru jednoličja.
Postaćeš samo zrno peska u ovoj pustinji,
jedno zrno u moru istih zrna…
A ovako si kap vode, kojoj se pustinja divi.

Jedinstveni moj!

Starla
*********************************************************

Danas su pomenuli tvoje ime
I moje srce je stalo.
Izgubilo je ritam svakodnevice
I krivim te
Jer je tvoje ime
Nateralo moje biće
Da se izjednači sa leopardovom brzinom
I lavljim urlikom.
Danas su pomenuli tvoje ime
I dan je počeo da sivi.
Moja realnost se iseckala
Poput slika kubista
I poprimila oblik
Munkovih slika.
Krik.
I ja u njemu.
Danas su pomenuli tvoje ime
I ja sam se izgubila u notama.
Slogovi tvoga imena
Milovali su moju usnu školjku
Poput najfinije Vivaldijeve kompozicije.
Jer je tvoje ime delo.
Molitva.
Čudo.
Ruganje.
Podsmehivanje.
Samo za mene.
Danas su pomenuli tvoje ime
I posekla sam se od tog imena
Jer se krhke stvari lome
Ako ih jako stegneš.
Krvlju crvenijom od nase ljubavi
Teku grehovi
I strast
Nasih dana
Odsečene stvarnosti
I sakrivenih godina.
I ja se sečem o tvoje ime
Ali ne zbog tebe
Već zbog bele ruže naše ljubavi
Koja gubi ponešto od svoje nevinosti.
Danas su pomenuli tvoje ime
I zaronila sam duboko
Zadržavši vazduh
Puštajući šum drugih ljudi
Da dopre do mene
I bila sam obična klinka
Kojoj bi rekao da je večito neozbiljna.
Danas su pomenuli tvoje ime
I ne želim da ga spominju više.
Podseća me da sam imala nekog
Sa verom u mene
Većom od planine
I nadom
jačoj od kutije u kojoj se krila od Pandore.
Podseća me da te imam
I kada te ne želim
I kada te nemam.
Podseća me na zauvek.
Danas su pomenuli tvoje ime.
I pašću poput Euridike
Duboko u svoj Had
Jer moj Orfej
Nije ovde.
A jedino što čujem je njegovo ime.

Ivana Jovanović
*********************************************************
Dok se presvlačila

Ja sam kroz drvene žaluzine
posmatrao njenog tela obrise.
Bila je mila i nevina, ali
njene obline su nešto drugo govorile.
Ona je bila moj dečački san
koji sam pustio da sklizne kroz prste.
Ona je paučina
koja se i dalje lepi za iste.

Umirao sam od želje da još jednom
stavim njenu dojku među svoje vlažne usne.
Da joj ljubim nago telo, dok ne pomodri.
Dok ne počne da me preklinje
da vodim ljubav sa njom.
Dok se…
I vodio bih.
Kao da mi je poslednje.
Učinio bih da se preznoji.
Od zadovoljstva ime da mi vrisne.
Držao bih joj snažno šake
dok se ona uvija i grči
a kada prestane, pribio bih je uza se.
Još snažnije. Da zaječi.
Vazduh je odneo želju,
ja ostah da stojim nem.

Stajao sam naspram njenog prozora
posmatrao je dok se presvlačila.
Skinula je sa sebe, polako
gotovo graciozno,
ono malo srama što sam joj ostavio.
Gušio sam se od strasti
kada sam joj mokra leđa ugledao.
Mokra su od zadovoljstva.
Pustila je kosu skerletnu
koja se stropošala niz njena
izgrižena ramena.

– Osećaš se na cigarete. – jednom sam joj rekao
– I ti na očaj i besmisao – ućutkala me je kada je odgovorila

Nisam mogao više da izdržim.
Povratio sam.
Povratio sam deo današnjeg obroka
I dobar deo besa.
Povratio sam sve, osim kajanja.
Sve, dok nisam malaksao.

Nisam se bolje osećao.

Tijana Momčilović

Komentari
  • 83
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac