Izbor za pesmu dana (3)

SREDA (doručak)

Zečevi su pojeli sve jagode sa stola,
Iste koje sam juče,
A tada beše utorak,
Kupio na uglu ulice Radosti,
I bulevara Proletera.

Njih su Helena,
Znam da te zanima to,
Prodavale devojčice nasmejane puti,
Čije su bele haljine žute od maslačka,
Vrtele vetar pod svojim skutom.

I njih su Helena,
Znam da pričam očima tvojim,
Zadirkivali dečaci crvenih obraza,
I rumenih košulja okupanih vinom,
Jer danas su ljudi gazili grožđe.

Milutin Milošević, 16 godina

********************************

Kada budem mrtav i spreman
pokriven belim, seljačkim satenom
i kada prostorija bude zaudarala
na vosak, tamjan i instant bol
nemoj da mi dolaziš.
Nemoj da mi ljubiš hladno čelo.
Nemoj da donosiš karanfil pijačni
u providnom, jeftinom celofanu.
Nemoj da oblačiš crnu haljinu.
Ne stavljaj oko vrta crnu maramu.
Uvek si bila ružna u crnom.
Odbojno bleda, sa punđom urednom.
I tvoji dugi prsti na premršavim šakama
uvek su u meni budili tugu.
Dovodili me do suza.
Morao sam da skrećem pogled.
Morao sam da napuštam sobu.
Kada budem mrtav i spreman
Spusti gramofonsku iglu na bluz
Strastveni, vulgarni, prepredeni bluz.
Isprati me kako si me dočekivala nekad…
Zavodljiva i sama.
Sa divljim libidom.
Polugola.
I igraj.
Kao kada sam te posmatrao iz fotelje.
Somotne, crvene, ofucane…
Da sad nisam mrtav i spreman
voleo bih da mi baš to bude poslednje.

Tijana Momčilović

********************************
Zbog koga teku silne dječje suze
Zjenice im prekrivaju vlagom
Ko im s’ lica osmjeh uze
Koji majke nazivaše blagom

Kako je počela ta teška priča
Da umjesto slatkiša gutaju prašinu
Da u izobilju nemaju ništa
Dok granate ubijaju tišinu

Zbog koga umjesto toplog kreveta
Oni grle hladan beton
Ugodan život vrijedan djeteta
Ispuniše prijevremenom sjetom.

Raspršeni snovi po ulici leže
Krvave ruke o majcu brišu
Izgubljeni u moru izgubljenih
Ne znaju da l’ da čekaju il’ bježe.

A malo dalje skoro ista priča
moćna ruka vrat im steže
suho grlo a vode baš nema
Njihovo stanje sve je teže i teže

Da li iko vidi, da li iko čuje
Iz ljudske ruke oružje ubija
iz vazduha hemija truje
U nekom bunkeru plan se kuje

Tom planu baš jasna je svrha
prioritet im nije dječija sreća
jer naredjenje stiže iz vrha
Važna im je ljudi para puna vreća.

S.H.
********************************

Napisala bih ti pesmu kada bih smela,
Ne bih te krila iza lažnih reči,
Izrasla bi kroz kožu iz srca, iz tela,
Ne bih dozvolila strahu da me spreči.

Napisala bih da volim da te vidim
I da slušam glasa tvog toplu struju,
Da volim da te čekam i kad te nema
I kad te oči nestvarnog dalekog snuju.

Al’ ne pišem je jer znam da te ne bi takla,
Ne bi doletela do mreže tvojih misli,
Stihovi bi se mrzli ispred vrata
I raspali bi se truli i pokisli.

Marija Miljuš
********************************
Zdravica

Moj drug živi u hladnoj iznajmljenoj šupi,
gdje srećom ne mora plaćati struju i može
grijati se poput kašike zbog koje nije doma
akumulirajući indiferentnost u odnosu na svijet.
ostaje budan obuzet cjelovečernjom insomnijom,
zabija slušalice u uši i vidljivim dahom
grije odebljale prste od nervnog sloma,
koji je proizveo mrak što se ušunjao kroz
do pola otvoreno i jedva cijelo okno života.
ako mu je želja može da laje ili se smijati mada
često je nokautiran na krevetu i ne znam o čemu misli;
kad sam tu bodrimo se budućim praznim danima,
zaključimo da užas nas još nije sasvim polomio,
on nudi mene onim što ga goni zvijerski mučno,
ali ja odbijam rukama svezanim do pola,
nazdravljam jeftinim vinom nedostižnom snu,
s’njime ću uspjeti da sperem gorčinu vremena,
kad dodje vrijeme za hladno tuširanje u krevetu,
boreći se sa belzevuvom predajući se u ruke grčevima;
ali kad smo zajedno mi se smijemo svemu:
“brate, nikad nisam bio slobodniji” iskrezi se
pokazujući rupu onamo dje je nekad bio zub,
ja mu nazdravljam sa graškama vina u zarasloj bradi:
da prodju neprimjetni sati u kojim ništa se ne dešava,
jer sve što prolazi sitna je vječnost maskirana zaboravom,
tom banalnom istinom od par novih godina i par veza
koje su nas učinile vječnim i vrijednim svih muka,
sa kojim dosledno nastavljamo dalje – nespremni… u novi dan.

Igor Šćekić

Komentari
  • 73
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac