Izbor za pesmu dana (8)

Odiseja Odiseju!

dvadeset petog dana februara
rođen sam na
sumornim liticama Itake

prokleti Sanjar
okovan lancima Obzira
nisam pobedio strah.
uspeo leteti
Obogaljila me želja
još se nadam
Neko sazvežđe nosiće
moje Ime.
Možda biću ptica
u nekom od narednih Života
istinski i iskonski.

ubij me kad usnim
ubićeš me srećnog
Samo naiđi pre mora
molim te!
Samo naiđi pre Mora

sve sam dao.
i još me ima

Dimitrije Popović, 17 godina
************************************
Ne(a)puštanje

Težina,

kao kad prašina

podmuklo prekrije uspomene

u staroj kutiji od cipela,

i krevet ispod kog je kutija,

i ćebe preko kreveta,

i tepih ispod kog guraš

nedostajanje i snove u mrak –

strah da nekoga pustiš.

Težina,

kao daljina

od tri hiljade svetlosnih godina:

od ruke do ruke.

Od daha do daha.

Od oka do suze.

Od osećanja do reči.

I knedla u grlu –

strah da nekoga pustiš.

Težina,

kao lešina vremena

koje sahranjuješ svake noći

i vaskrsavaš pre svitanja.

Kojem pališ zvezde

umesto sveća,

i poklanjaš zagrljaje

umesto cveća –

strah da nekoga pustiš.

Težina,

kao toplina

svih usana na svetu

koje su spremne da vole,

da ti ukradu misao

i daruju ti reči,

da ti oduzmu slobodu

i poklone ti svet,

a ti prespavaš godišnja doba –

strah da nekoga pustiš.

Olakšanje,

kao saznanje

da je večeras kiša meteora,

pa smišljaš želje još od podne,

a želiš samo jednu da zakačiš

za rep svake komete:

samo da mu se ruke sete

da te zagrle kao svemir –

niko nikoga ovde

najlepše neće da pusti.

Jelena Raičević

************************************
Ovaj moj komad neba
Sa najsjajnijom zvezdom
Ostavljam tebi u amanet.
Ne brini.
Ugasicu uzavrelu krv,
Usporicu pomahnitalo srce,
Staviću i okove na ruke,
Sto su te raširene čekale
Da se baciš u moj zagrljaj.
Samo mi čuvaj nebo,
Nikome ne daj zvezdu.

Andrija Lazarević, 18 godina

************************************
Posvećeno mojim sestrama

Pogledajte baštu malu,
Iza stare trošne kuće,
Nekad beše pokošena
Sada raste samo pruće
Beše ljudi i smeha,
U proleće po bašti
sada na njoj sedim sam
Dok prepuštam se mašti
Nekada se zelenila,
Puna bašta bila cveća,
Dok je ono po njoj raslo
Svi smo znali šta je sreća
Sumorna i siva,
bašta pusta vene,
Kada i to pruće zamre
umire i pola mene
Bašto moja drži se,
Ne daj da te slomi suša
U vremena neka lepša
ti si bila kuće duša
Da l’ te dečji smeh veseli
pa si zbog njeg’ i ti cvala
Kad dečiji smeh je zamro’
Da l’ si i ti za njim stala?
Da l’ i tebi nedostaje cveća,
Da te kiti tim bojama raznim,
kao i toj deci sreća
što bude se sa pogledom praznim?
Da l’ i tebi fali vode,
Da l’ i tebi fali nega?
Pogledaj nam baštu, rode,
Bar i ti se sećaš svega.
U vremena neka lepša,
kada sve je rađalo i raslo,
Mi smo bili deo toga,
Čije li je ovo maslo?
Ko je kriv za našu baštu,
pitam tebe sada, rode.
Ma najlakše je otići
nek’ i s vama bašta ode…

Dimitrije Belovanović

Komentari
  • 149
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac