“Kal juga”-Prvi odlomak

“U nedelju 03. juna u 20 časova, u prostorijama Kafea-galerije „Polet“ (Cetinjska 15), biće upriličena promocija romana „Kal juga“, autora Mladena Milosavljevića, reditelja i urednika portala Omaja.rs. U pitanju je istorijski roman sa elementima folklorne fantastike, koji predstavlja prvi deo trilogije o Lepenskom Viru.
Leta 1967. godine, u toku arheoloških radova na lokalitetu Lepenski Vir, grupa arheologa pronalazi ostatke nepoznate civilizacije. Dnevne novine datirane na 16. avgust iste godine, objavljuju senzacionalnu vest o ovom otkriću. Svi su ushićeni i oduševljeni osim Mijata, studenta arheologije i jednog od učesnika iskopavanja. Kako vreme odmiče, on počinje da veruje da su otkrićem nalazišta i neobičnih ribolikih skulptura, arheolozi oživeli nešto mračno, drevno i tajanstveno, nešto što vlasti po svaku cenu pokušavaju da sakriju.
Zvanična FB strana za promociju romana „Kal juga“ – https://www.facebook.com/events/177845999585158/”

U trenutku kada drevni Istros okreće tok i vraća se svom izvorištu, kad stravična neman davi ostrva, gradove i svetilišta a ljudi i zverovi uzmiču pred vodenom stihijom, poslednji je čas da s rečnog dna izrone vekovne tajne. Savršena priča u kojoj se stvarno i onostrano neumitno prepliće i prožima sve dok ne shvatite da razlike među njima, zapravo, nikada i nije bilo.
(Vlada Arsić, autor romana „Brodolom“, „Kad zvona zaneme“)

Ako idete po zemlji nekoliko metara, preći ćete nekoliko metara. Ali ako te korake usmerite u zemlju, možete preći hiljade godina. Profesorove reči su poput mantre opsedale misli usplahirenog kopača, koji je svakog trenutka bio sve bliže cilju. Neodređeni broj pokreta terenskim ašovom ka vlažnoj mešavini peska i zemlje delio ga je od saznanja. Sva čula bila su usmerena ka jednoj tački, skrivenoj pod milenijumskim naslagama tla. Tački za koju je bio ubeđen da postoji i koja je u ovom trenutku, kako je verovao, za njega predstavljala pitanje života. Povremeni koštani fragmenti, nagorelo drvo i delovi jelenskih rogova bili su znaci da je na dobrom putu. Iako se mislilo da je teren obrađen i da su potencijalni tragovi ranijih civilizacija utvrđeni i mapirani, bio je uveren da greše. Brzina radova koju je diktiralo skoro potapanje nalazišta, kao i nedostatak sredstava, terala je arheologe da se fokusiraju samo na celinu, ne i na pojedinosti, a suština je ležala upravo u njima. Jedino su detalji bili u stanju da ispričaju priču onome ko bi umeo da ih vidi na pravi način. Bez obzira na to koliko se činili sitnim i naizgled nebitnim, bez njih je bilo nemoguće napraviti iole tačnu rekonstrukciju o nekim davno prošlim vremenima i ljudima, umesto kojih su sada govorili ostaci. Trebalo je samo biti strpljiv i kopati dublje i pažljivije.
Iznenada, jedan potmuli udarac metala o kamen zaustavi mladićevo disanje. Dobro poznati osećaj toplog ali nelagodnog golicanja poče da se razliva stomakom, izazivajući vrtoglavicu i kratkotrajnu mučninu. Nije se obazirao na bol, na posekotine po koži i iskrzane nokte, mislio je samo na tajanstveni predmet pod peskom. Uostalom, svitalo je. Morao je da požuri. Iako skriven pod gustim okriljem magle koja je već nekoliko dana sprečavala radove na lokalitetu, trebalo je da bude oprezan. Duboko je verovao instinktu koji ga je gonio da ide do kraja, bez obzira na cenu koju će, po svojoj prilici, morati da plati. Mladić na brzinu skinu kišnu kabanicu, kleče na mokar pesak i poče golim šakama besomučno da kopa. Za razliku od ostalih studenata, nije voleo rukavice. Nisu ga plašile pretnje profesora kako će pre ili kasnije da se poseče ili da naleti na okuženu kost. Jednostavno, nije ih slušao. Uživao je u osećaju da golim rukama i pre svih dodiruje iskopinu koja se pomalja pred njim, izronivši iz vekovne tame i tihovanja. Kopao je brzo, gotovo bez daha, gledajući u naslage peska i zemlje pred sobom, kao da vidi kroz njih. Najednom, nedaleko od obale začuše se potmuli zvuci, koji uznemiriše i njega i Dunav. Srce zakuca brže, zapljuskivanje vode posta glasnije, a talasi počeše jače da se odbijaju o obalu. Mladić pretrnu. Oseti kako mu nešto neprijatno i ledeno puže uz kičmu, instinktivno ga terajući ka tlu. Onespokojen i skoro bez daha, on se opruži po mokroj zemlji, gotovo ne dišući. Nekoliko trenutka kasnije ču se tup udarac, koji se ponovi još nekoliko puta, nakon čega se iz pravca reke začu nejasan razgovor. Nakon što je uspeo da razazna nekoliko reči, odmah mu bi lakše. Kroz maglu i narušenu tišinu koja se nanovo uspostavljala do obale je dopirao tihi razgovor vlaških ribara, čije se reči ubrzo izgubiše u magli i obližnjim vrbacima. Oslonivši se ponovo na mokra kolena, on nastavi da kopa, ne obraćajući pažnju na sitan pesak koji mu se uporno zabijao pod nokte. Nije proteklo mnogo vremena, a pod prstima poče da se razaznaje nekakvo izrezbareno kameno obličje. Istog trenutka mladić uspori disanje i, ne skidajući pogled sa predmeta u pesku, posegnu za metlicom. Na površini iskopanog artefakta počeše jasnije da se ukazuju neravnine i urezi. Svakim zamahom metlice pronađeno obličje otkrivalo se sve više. Radilo se o drevnoj rukotvorini, delu nekakve nepoznate i tajanstvene kulture, čija su znanja i značenja davno odnele tamne vode Dunava. Odloživši metlicu, on pokuša da izvuče predmet iz zemlje. Iako je upinjao svom snagom, milenijumi naslaganog i sabijenog tla držali su artefakt okovanim, ne dozvoljavajući mu da lako napusti svoj peščani grob. Ipak, upornost je dala rezultate i, nakon beskrajnog broja pokreta koji su podsećali na metanisanje, zemlja prestade da se opire i mladić pod rukama oseti olakšanje. Višečasovno kopanje i bojazan da ne bude viđen, kao i iznenadni pronalazak, najzad uzeše danak. Umorno telo i uporan ali iscrpljen duh studenta arheologije Mijata Petrovića najzad popustiše. Maglovita osećanja zadovoljstva, ushićenosti i umora baciše ga na kolena pred drevnim kamenim idolom. Pronađena figura bila je odlično očuvana. Uprkos vremenu koje je provela pod zemljom, na njoj su se još uvek jasno videli duboki urezi, koji su mogli da predstavljaju dekoraciju ili davno zaboravljeno pismo. Utisak celovitosti kvario je samo duboki urez iznad desnog oka figure, najverovatnije nastao jednim neopreznim udarcem ašova.
Dodirujući čelom vlažnu zemlju, Mijat poče histerično da se smeje, ne obraćajući pažnju na jutarnje sunce, koje se polagano promaljalo kroz maglu.

Odlomak iz romana „Kal juga“, Mladena Milosavljevića

Komentari
  • 37
  •  
  •  
  •  
  •  
Radioaktivni Komarac