Nađa Mirković

Slana tečnost je klizila niz bledo lice.
Tuga je postala podstanar.
Doza bola koju je ubrizgala sebi direktno u srce bila je smrtonosna.
Svi smo mi zavisni.
Pronađemo dom u senci pa se čudimo što trunemo od nedostatka svetlosti.
Jecaji su pronašli put napolje.
Sami smo zamenili nostalgiju za sreću, nervozno smo rasparali uredno zašivene kapke i odlučili da progledamo.
Kao da ne znamo da ovaj mizerni put od šljunkovitih sećanja vodi samo crno belim slikama.
Tišina je spas od ludosti koja izbija u talasima.
Samoća je zmijska košuljica koju skidamo u posebnim prilikama.
Da li smo stvarno otupeli od bola ili nam je tuga samo trenutno stajalište a sreća sledeća stanica?
Satkani od vere i nade putujemo.
Misleći da tamo negde, iza horizonta, duša i telo se rukuju.
I sklapaju primirje.

Nađa Mirković

 

Komentari
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Bojan Uzelac